Leaving Las Vegas
Za Džona O’Brajena
Teško mi je da osvetlim sve razloge zbog kojih čuvam petnaest godina sećanje na čuveni film Majka Figisa Leaving Las Vegas, rađen po romanu Džona O’Brajena. Po mnogo čemu glavni junak Ben Sanderson je prilično verna verzija pisca. Temom samožrtvovanja film duboko dotiče samu suštinu ljubavi, ne samo romantične.
Pored ovog uznemirujućeg filma, kroz ovu prozu prosijavaju u nešto drugačijem tonu još dva koja spadaju u moju ličnu antologiju - film Devet i po nedelja i, naravno, Kill Bill.
Antologiju čega?
Važno mi je da nešto vidim na filmu.Tek onda postane stvarnije od stvarnosti. Nisu svi moji ljudi bili tamo gde sam ja bila, a junaci Figisa ili Tarantina jesu. Džon O’Brajen je bio, sumnje nema.
Postoji jedna vrsta ženskog mazohizma, jedna vrlo određena vrsta ženske upornosti da se ide do kraja po svaku cenu, za koju sam skoro sigurna da se već nalazi u katalogu dijagnoza svetske zdravstvene organizacije. Naklonost prema samo jednom biću na svetu, nekontrolisina, ona je ženska, kaže Margaret Diras.
Tom vrstom ženskog samospaljivanja bavim se na neki način i u novoj knjizi poezije Poludragi. I lepa Žana Ebitern, Modiljanijev supermodel, mogla bi da kaže, to što u priči govori moja unutrašnja Elizabet, junakinja Devet i po nedelja: Kako si znao da ću biti takva prema tebi? A mogla bi da kaže i Šarlota de Korde, na svoj crni način.
Mogla bi da kaže i Marijana Vigins, koja je otišla dobrovoljno u sklonište sa suprugom Salmanom Rušdijem, dok je bio izložen opasnosti da bude ubijen na licu mesta.
Mogla bih to da kažem i ja.
Well, so be it!
Priča “Ko zna da je ljubav slepa” je priča u priči, neka vrsta bajalice. Dok sam je pisala, neko je stvarno bio u Las Vegasu, gde žive moj unutrašnji Ben i moja Sera. Ja sam Las Vegas. Kad je došlo vreme da pročita priču, rekao je ponosno: “Ne brini, razumeću”… Džaba sam krečila. Stiže pitanje: “A ko ti je taj Ben Sanderson?”
Pravo pitanje glasi – a ko je tebi Ben Sanderson?
Nedavno je priču na engleskom pročitao neko ko već dugo nije u mom životu, i gle čuda, podvukao crvenim delove koji se, smatra on, ekskluzivno odnose na njega. OŽIVEO čovek, kao na filmu. U moju pesmu kô u svoju baštu, hoću da kažem.
Filmska kumulacija, filmska brzina i njen vampirski žar, filmska muzika koja nas proganja do nivoa halucinacija, sve te silne projekcije naših najdubljih vizija – to mora da ostavlja posledice ako se šetkamo među javom i međ snom.
Neko je još na samom početku filmske istorije, primetio kako na platnu pred nama igraju mrtvi ljudi, prazne ljušture. Neodoljivo su mi potrebni ti probrani onirički prizori, hologrami, duhovi, opiljci. To je meni nešto kao holter. Čujem kako šumi stomačna aorta, kao na ultrazvuku.
Neophodne su mi filmske infuzije, mantra - veće od života.
Ja sam od onih ljudi koji misle da kraj može da se izmeni.
Da je sve reverzibilno.
Zato pišem.
I posvećujem ovaj tekst Džonu O’Brajenu, koji se ubio samo dve nedelje pošto je potpisao ugovor za snimanje filma Leaving Las Vegas po sopstvenom romanu.
Sve je tu veće od života.
No comments:
Post a Comment